Kris Birč stiže na Xross Challenge 2016

Jedan od najboljih hard enduro vozača na svetu, novozelanđanin Kris Birč učestvovaće na trećoj Xross Challenge trci koja će se održati od 10. do 12. juna na Tari. Ovaj moto zavisnik važi za jednog od najspretnijih, najizdržljivijih i najhrabrijih vozača na svetu. U impresivnoj biografiji može se pohvaliti time što je aktuelni. osmostruki enduro šampion Novog Zelanda, tri puta je pobeđivao na trci Roof of Africa, a čak sedam puta bio na podijumu Red Bull Romaniacs trke, a 2010. godine kao pobednik. Pod njegovim točkovima ostale su trke Erzbergrodeo, Red Bull Last Man Standing, Hell’s Gate i mnoge druge, pa nema sumnje da Birč i te kako zna kako da se uhvati u koštac sa surovom prirodom i pomeri svoje granice. Neposredno pred trku na Tari, Birč će održati trening kliniku u Beogradu (o čemu će naknadno biti više informacija), a do tada pročitajte ekskluzivni intervju sa njim.

S obzirom da si odrastao u porodici vozača motora, počeo si da voziš vrlo rano. Šta te je privuklo baš kod extreme enduro discipline i šta je ono što te sve ove godine drži u tom sportu?

Zapravo sam veoma kasno počeo da vozim extreme enduro, uopšte nisam znao za tu disciplinu dok nisam napunio 27 godina, a onda sam na You Tubeu našao video sa Red Bull Romaniacs trke. Dopali su mi se avantura i izazovi koje ovakve trke donose, to najviše volim kod extreme endura.

Roof of Africa, Red Bull Romaniac, Red Bull Hell’s Gate, čuveni i surovi Erzberg Rodeo samo su neke od trka na kojima si učestvovao. Možeš li da nam kažeš koja je ubedljivo najteža i imaš li omiljenu trku?

Red Bull Romaniacs iz 2010. godine i Roof of Africa iz 2009. godine su ubedljivo najteže stvari koje sam uradio. Bile su to dve izuzetno teške i duge trke. Samo prvog dana na Red Bull Romaniacs te godine je otpala gotovo čitava pro klasa vozača, vozilo se skoro 10 sati. Te dve trke su učinile da Dakar Reli izgleda kao obična šetnja parkom.

Imajući u vidu koliko su naporne hard enduro trke samo da stigneš od starta do cilja je veliki uspeh, a ti možeš da se pohvališ i pobedama, i to ne jednom nego više puta. Kakav je osećaj stajati na najvišem podijumu?

To je kombinacija puno različitih emocija i zaista veliko olakšanje! Mislim da su mi najjače uspomene osvajanje trećeg mesta na Red Bull Romaniacs po prvi put, činilo se kao da je sve u mom životu vodilo ka tom momentu. Takođe, puno mi je značilo kada sam osvojio Roof of Africa 2009. godine jer je to bila moja prva pobeda na internacionalnoj trci, a tada i nisam bio profesionalni vozač, već „privatnik“ kome je pomagala grupa dobrih prijatelja.

Da li imaš neki ritual pred trku, možda slušaš omiljenu muziku ili nešto slično?

Kao i svaki vozač i ja nebrojeno puta idem u toalet pred svaku trku ha-ha. Takođe postoji ta neka mentalna rutina koju ponavaljam u glavi kako bih se fokusirao na takmičenje, ako je moja ćerka na trci obavezno provedem vreme sa njom kako bih se podsetio na najvažnije stvari u životu.

Kako se inače pripremaš za trke? Da li se tvoji treninzi razlikuju u zavisnosti od toga koja trka je u pitanju ili je režim uvek isti?

Uvek je različit, moram da radim različite stvari jer jedino tako ću ostati zainteresovan. Puno vozim mauntinbajk, ali to ne doživljavam kao trening zato što zaista uživam u tome.

Pored fizičke, mentalna snaga u ovom sportu je izuzetno bitna. Kako se motivišeš tokom teških momenata na trci?

Nikada nisam bio neko ko odustaje tako da mi to nikada nije bio problem, ali kako bih se fokusirao pričam naglas, a ponekad i pevam. To je jedan od razloga zbog kog ne nosim kameru na kacigi!

Kad već pričamo o teškim momentima, mora da ih je bilo puno. Možeš li da nam izdvojiš neke naročito teške situacije u kojima si se našao na takmičenjima i kako si ih prevazišao?

Verovatno najekstremnija i po život najopasnija situacija u kojoj sam se našao je bila tokom trke sa jedne strane Paname na drugu. Bila je velika oluja na planinama, a ja sam morao da pređem preko dve veoma nabujale reke. U jednoj je voda bila do mojih ramena, bujica me je potpuno nosila, ali sam uspeo da se jednom rukom zadržim za motor i uz malo plivanja i mnogo vučenja uspeo sam da pređem na drugu stranu. Uvek sam sam sebi bio mehaničar pa sam tačno znao šta treba da uradim kako bi motor ponovo upalio, trebalo mi je sedam minuta da ispraznim vodu, a onda sam osvojio trku. Tek kasnije sam shvatio koliko mi je malo falilo da se udavim.

Takođe radiš i obuke za hard enduro vozače. Da li je teško balansirati između priprema i takmičenja, putovanja po svetu i tog trenerskog dela posla?

A kada na sve to dodate i to što sam suprug i otac, da, ume da bude veoma teško. Na Novom Zelandu ne možete da zaradite za život ako ste enduro vozač, a odlazak na takve trke u Evropu me je uvek koštao mnogo više nego što sam uspevao da zaradim, tako da mi je taj posao trenera izuzetno bitan kako bih mogao da izdržavam porodicu. Jedan od razloga zbog kojih se nisam puno takmičio od kako se Zoi rodila je upravo to što je trenerski posao postao prioritet.

Imaš li neki savet za hard enduro početnike, šta je prva stvar koju moraju da nauče?

Uh, biće teško. Potrebno vam je iskustvo kako biste doneli dobre odluke, provedite puno vremena na svom motoru u planinama i usavršite svoju veštinu.

Da li prvi put dolaziš u Srbiju? Šta očekuješ od Xross Challenge trke?

Da, prvi put dolazim u Srbiju, radujem se da upoznam i vidim vašu zemlju. Svi koje poznajem iz Srbije su dobri ljudi. Nadam se fantastičnom hard enduro vikendu.

Tekst: Marija Joksimović / Xross
Foto: Predrag Vučković and Miles Holden / Red Bull Contentpool