“Putevima NOB-a” Retrospektiva I deo
Retrospektiva I deo
Dvanaest dana i 3024 pređenih kilometara kasnije pokušavam objektivno da sumiram utiske. Još jednu želju sam ispunio na način koji mi se sada čini kao najbolji – putujući na motoru. U početku pred polazak razmišljao sam koliko je pametno što idem sam, dok sa druge strane ja nisam išao samo da se vozim već i da “radim”. To je podrazumevalo i neke obaveze vezane za način izveštavanja sa puta koji sam hteo da probam i da vidim kako će to funkcionisati. Samim tim nisam mogao tražiti od prijatelja koji su bili zainteresovani da mi se pridruže da organizuju svoje slobodno vreme i podrede ga mom izveštavanju sa puta. Kada sam bio u smeštaju ili kafiću pisao sam tekst, pravio selekciju koje fotografije ću objaviti, planirao nastavak putovanja, kalkulisao šta ću dalje itd. A tada nisam imao puno vremena za druženje jer sve ovo što sam nabrojao iziskuje mnogo vremena. Mali Zmaj iz Banja Luke je to lično video, i složiće se da to nije mali posao. Ali, i to je bio sastavni deo putovanja, još pre polaska sam se za to psihički pripremio koliko sam mogao tako da sam uspevao koliko-toliko da držim tempo. Drugari koji su me ispratili iz Beograda vozili su se samnom do skretanja za aerodrom Nikola Tesla, a ja sam dalje nastavio ka Novom Sadu. U jednom trenutku sam pomislio “Šta mi sve ovo treba, idem na put sam, i ko zna koliko će dana trajati… I još petak trinaesti…” Ali, svaki put kada tako nešto pomislim, i kada nešto planiram na taj dan, obično sve bude kako treba. Na kraju je tako i bilo. Super sam se proveo, video sam sve i svašta, motor me je odlično služio, upoznao sam fenomenalne ljude, dok je najveći (i verovatno jedini) problem bila ta dosadna kiša.
Sami spomenici su zaista fenomenalni. Njihov dizajn mi se čini prilično “neutralan” u smislu da se nikako ne može prikloniti nekoj religiji, niti imaju bilo šta što bi moglo da se svrsta pod bilo koju narodnost. Negde sam pročitao da oni izgledaju kao da su ih vanzemaljci pravili upravo zbog tih oblika. Gde god da sam se u tom trenutku nalazio i koji god spomenik da sam fotografisao uvek sam imao utisak da nisam ni u Hrvatskoj, ni u Bosni, ni u Crnoj Gori, niti Srbiji, već da sam na nekom prostoru koji egzistira između tih država zahvaljujući nepostojanju ograničenja u obliku nekih demarkacionih linija, religija, bez politizacije, niti bilo čega sličnog što vrši klasifikaciju i separaciju ljudi. Što je i dobro jer u to vreme, takoreći “bratstva i jedinstva”, verujem da je upravo to i bila poenta, da se ne ističe nijedna grupa posebno već da se cela borba prikaže kao jedan veliki zajednički doprinos. oni stoje tu kao podsetnik na neko drugo vreme. Ne mogu izdvojiti neki kao omiljeni ali možda mogu da postujem koje su mi najomiljenije fotke.
Na Kozari dok sam sedeo na klupi posmatrajući ljude koji uživaju čuo sam oca koji doziva ćerku Almu, a malo potom njega je neka žena pozvala sa Dragane ili Dragoljube, sada ne mogu da se setim. Meni je to bio jako pozitivan momenat, lep, i možda neočekivan, ali njima sasvim normalan. Kako bi, zapravo, svugde i trebalo da bude. Verujem da mene nisu ni primetili, a ja sam od tog trenutka bio daleko opušteniji što se daljeg puta tiče, zahvaljujući tome.
Opet podvlačim da sam apolitična osoba, da ne pripadam nijednoj religiji, niti da sam na put krenuo sa idejom da promovišem bilo kakvu ideologiju, jednostavno sam želeo da ispunim sebi želju i obiđem što je moguće više spomenika. Donekle sam to i uspeo. Nisam u potpunosti najviše zbog lošeg vremena koje je bilo uporno da me prati sve vreme. Grmeč, Partizansko groblje u Mostaru, spomenik u Pljevljima, Kolašin itd nisu slikani iz raznih razloga. Neka mesta nisam obišao jer sam bio u zaostatku sa vremenom, druga jer me je stalno pratila ta dosadna kiša. Na Tjentište sam uspeo da odem tek iz trećeg ili četvrtog puta, na Kosmaj iz drugog. I žao mi je što nisam postetio Zagreb. Vreme je toliko bilo nestabilno da nisam smeo usuditi da spavam na otvorenom kao što sam planirao pre polaska. Zato sam poneo odličnu spavaću vreću iz radnje Zeleno Drvo i da sam imao mogućnosti da spavam u prirodi uštedeo bih sebi mnogo vremena. A bio bih slobodniji što se samog putovanja i planiranja ruta tiče.
Fotoaparat iz PC Foto me je odlično služio i jedno veliko hvala Ljubi na sugestijama. I na insistiranju da uzmem i rezervnu bateriju jer u nekoliko navrata bih ostao bez fotografija da ga nisam poslušao. Zum od 720mm je jako korisna stvar, naročito ako parkirate motor na prometnoj magistrali a trebate da fotografišete spomenik. Veoma sam zadovoljan aparatom i uz povremene sitne korekcije slike mogu se napraviti lepe fotografije. U većini slučajeva nikakvu dodatnu intervenciju nisam radio. Imam ideju za sledeću reportažu i ako se kockice slože definitivno ću njega koristiti.
Retrospektiva II deo >>
Priprema | Mehanizacija
Dan I | Dan II | Dan III | Dan IV | Dan IV nastavak
Dan V | Dan VI | Dan VII | Dan VIII
Dan IX | Dan X | Dan XI | Dan XII
